Kartuzijska mačka

Prvobitno cenjena samo kao izvanredan lovac na miševe i efikasan čuvar manastirskih skladišta sa žitaricama, kartuzijska mačka je tek u devetnaestom veku stekla status kućnog ljubimca, a zatim i veliku popularnost u felinološkim krugovima širom sveta. Postala je omiljena pre svega zbog izvanredno lepe i kvalitetne dlake, nalik krznu vidre, što joj je u prošlosti donelo i mnogo nevolja. U osamnaestom veku, njeno krzno je toliko bilo na ceni, da su je gotovo potpuno istrebili.
Ne postoje pouzdani podaci o njenom poreklu, ali se zna da ova mačka potiče sa Bliskog istoka, tačnije iz Sirije, odakle su je u Francusku doneli učesnici krstaških pohoda. U nekim starim zapisima francuskih autora spominje se mačka neponovljive plave boje, što svedoči o tome da je odavno bila prisutna na teritoriji Francuske. U osamnaestom veku, francuski naučnik Bifon veoma precizno opisuje mačku čija dlaka ima posebnu boju, i čak je smatra drukčijom od običnih domaćih mačaka.
Kartuzijsku mačku spominju i kao miljenicu poznatih pisaca, kao što je pesnik Žoakim Dibele, koji je u svojim stihovima opevao njenu lepotu, ili spisateljka Kolet koja joj je poverila glavnu ulogu u svom romanu “Mačka”. Ni do danas nije tačno utvrđeno po čemu je ova mačka dobila ime, ali u legendi koja je dovodi u vezu s monaškim redom kartuzijanaca, u čijem je manastiru na Luksemburškom trgu u Parizu navodno boravila, verovatno nema mnogo istine.
Selektivno gajenje kartuzijskih mačaka počinje krajem dvadesetih godina prošlog veka, na inicijativu sestara Leže koje su uložile velike napore da obnove ovu autohtonu francusku rasu na osnovu jedne kolonije koja je još postojala na ostrvu Bel. Prve primerke ovih mačaka prikazivale su na felinološkim izložbama počevši od 1931, a prvi zvaničan standard usvojen je 1939. godine. Tokom Drugog svetskog rata, rasa je izgubila svoja osnovna obeležja, dok neki odgajivači, šezdesetih godina prošlog veka nisu ukrstili kartuzijske mačke sa britanskim kratkodlakim, da bi poboljšali boju očiju. To je samo doprinelo da mačka postane zdepastija, i promenilo neke njene bitne karakteristike. Tako su sedamdesetih godina prošlog veka kartuzijska i britanska kratkodlaka mačka postale toliko slične da im je Međunarodna felinološka federacija dozvolila da se takmiče u istoj kategoriji i da ih zajedno ocenjuju. Srećom, napori francuskih odgajivača koji su nastojali da razdvoje ove dve rase, urodili su plodom, pa je kartuzijska mačka ponovo saobražena svom prvobitnom standardu. Od tada parenje između ove dve rase više nije dozvoljeno. Početkom sedamdesetih godina, rasa je izvezena u Sjedinjene Države, a danas je prisutna i cenjena širom sveta.


Rasne odlike
Najtipičnija i najcenjenija osobina kartuzijske mačke je boja njene dlake, koja nije siva nego plava. To je krupna mačka mišićavog tela, druga po veličini posle mejn kuna, ali uprkos snažnoj građi, elegantna i graciozna. Osim izuzetno kvalitetne dlake u plavkastim nijansama, njen glavni adut su krupne, izražajne oči, čija se boja kreće od žute do narandžaste.
Glava ove mačke je široka sa punim obrazima, naročito kod mužjaka, a njuška relativno uska u odnosu na veličinu i trapezoidan oblik glave. Uši su srednje veličine i visoko postavljene. Razlika među polovima je jasno izražena, pri čemu su ženke znatno sitnije, ali podjednako snažne građe kao i mužjaci.
Posebno obeležje ove mačke je njena gusta, pomalo vunasta i uspravna dlaka, upotpunjena bogatom poddlakom. Gotovo nepromočiva, ova dlaka je kao prirodno odbrambeno sredstvo bila veoma korisna dok je kartuzijska mačka živela poludivlje, ali je istovremeno i ugrožavala njen opstanak, pretvarajući je u omiljeni plen lovaca na krzna. Kad je reč o boji, standard dozvoljava sve tonove sivo-plave, od najsvetlijih do najtamnijih, uz napomenu da nijansa mora biti jednoobrazna, od korena dlake do njenog vrha. Svaka primesa bele, na felinološkim izložbama smatra se diskvalifikacionom manom, isto kao i zelene oči, ili zeleni krugovi u očima, ali standard toleriše fantomska tabi obeležja kod mačića, u uzrastu do godinu dana.
Pravo oličenje francuske elegancije, kartuzijanka je mačka uz koju se prijatno živi. Veoma je društvena i voli da bude u centru zbivanja. Nikada nije dosadna, a kad želi da privuče nečiju pažnju, oglašava se blagim i prijatnim mjaukanjem. Mada veoma voli da se mazi, ova mačka ipak drži do svoje nezavisnosti i prava da se ponekad povuče i živi svoj život. Iza njenog izgleda plišane igračke krije se izuzetna spretnost koju je sačuvala još iz vremena kad je uživala reputaciju predatora. Inače, poznata je i po svojoj inteligenciji, veoma cenjenoj među obožavaocima ove rase.
Manje aktivna od drugih rasa, ovo je mirna mačka, sigurna u sebe, što ne umanjuje njenu želju za igrom koju ispoljava i u ozbiljnim godinama. Dobroćudna i diskretna, kartuzijka se podjednako dobro prilagođava životu u urbanim, kao i u seoskim uslovima. To je snažna i otporna mačka koja uglavnom nema nikakvih zdravstvenih problema, a veterinar joj je potreban samo radi vakcine.

Nega
Pošto ova mačka nije mnogo aktivna, a ima veoma dobar apetit, treba voditi računa o njenoj ishrani jer može postati sklona gojaznosti. Njena gusta dlaka zahteva redovno četkanje, i to češće u vreme linjanja - u jesen i proleće. Zbog veoma guste poddlake, stalna nega dlake je važnija nego kod drugih kratkodlakih rasa. Neke kartuzijske mačke vole vodu, pa im kupanje ne predstavlja problem.


Standard
Glava je široka, trapezoidnog oblika, sa punim obrazima, što je naročito izraženo kod mužjaka. Uši su srednje veličine i visoko postavljene. Oči su krupne i blago iskošene, a njihova boja se kreće od žute do narandžaste.
Telo je snažno, sa širokim ramenima i grudima, srednje dužine, s jakim kostima i razvijenom muskulaturom. Rep je srednje dug, veoma savitljiv, u korenu debeo i sužen prema vrhu. Noge su srednje dužine, jakih kostiju i veoma mišićave, posebno kod mužjaka. Šape su široke i blago zaobljene. Dlaka kartuzijske mačke je umereno kratka, gusta, pomalo vunasta, uzdignuta i gotovo nepromočiva, sa gustom poddlakom. Dozvoljeni su svi tonovi sivo-plave, pod uslovom da je boja jednoobrazna od vrha dlake do njenog korena.

Izvor: Revija "ZOV"